Поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве, првог Архиепископа српског, у Београд су стигле најважније српске светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори.

На београдском аеродрому Никола Тесла 13. маја 2026. године хиландарске светиње, у чијој пратњи је била министар културе Републике Грчке др Лина Мендони, дочекали су преосвећена господа викарни епископи липљански Доситеј и топлички Петар, министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског. 

Светиње, међу којима су величанствене иконе Христа Пантократора, Богородице Одигитрије и Мајке Божје Млекопитатељнице, дочекане су уз највише црквене и државне почасти. Пронете кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије постављен испред авиона на аеродромској писти, светиње су пратили ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

Том свечаном приликом, вероватно по први пут у историји аеродрома Никола Тесла, на писти је служен молебан. Началствовао је Епископ липљански г. Доситеј, уз саслужење протојереја Бориса Савића, јереја Рајка Згоњанина и ђакона Николе Костића и Владимира Јовића. Речи добродошлице и благодарности је изговорио владика Доситеј:

– Овај час када су пред нама најзначајније светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори можемо гледати као парадигму за српску културу и положај српског православног народа у 20. столећу, изразитије у његовој другој половини, али не  мање и на почетку трећег миленијума. Наиме, ми стојимо пред овим великим светињама, светињама које имају конститутивни значај за наше формирање као  крштеног, словесног народа, али их не видимо, јер су у кутијама. Тако су и њихову лепоту, њихову поруку која нам, у суштини, говори само једно: да је Христос васкрсао и да ако идемо за Васкрслим живот има смисла, у деценијама које сам поменуо, крили од нашег народа,  забрањивали је, а многи су због те поруке на различите начине и страдали.

Али, Богу хвала, времена се мењају и данас смо их дочекали на највишем нивоу. То је знак да се, напокон, коначно мења и вредносни систем којим смо упућивани, који се натура и нашој деци и младима, којим смо завођени да бисмо постали оно што нисмо, да бисмо заправо нестали као народ Светог Саве и Светог Симеона  Мироточивог. То је знак да се враћамо на Савин пут, пут који у живот води, пут Хиландара, Жиче, Студенице, Милешеве, Савине, Патријарховог и Савиног Ковиља. Идући тим путем, утемељени у јеванђељским вредностима којима нас је Свети Сава  учио, можемо стићи  свуда, и на Исток и на Запад, и бити прихваћени и уважени свуда, као што је он био прихваћен и уважен.

На послетку, са благословом Његове Светости, још једном се захваљујем свима који су помогли да ове светиње дођу у престони Београд и тако нашем народу омогућили да их види и да им се поклони, а у првом реду министру културе Републике Грчке који нам је учинио част дошавши у  Београд. 

Обраћајући се бројним медијским екипама министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић је поручио:

– Данас смо на свечани начин дочекали неке од највећих српских и хиландарских светиња. Поменућу само две међу њима, не умањујући значај осталих, мозаичку икону Пресвете Богородице Одигитрије, за коју са сигурношћу знамо да представља личну својину Светог Симеона који је ујединио српске земље у средњем веку и који је био родоначелник наше најславније владарске лозе Немањића, као и Карејски типик Светог Саве, правни акт духовне природе који уређује начин живота и молитве у Карејској испосници коју је сам Свети Сава устројио.
***
Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се иконама Христа Пантократора, Богородице Одигитрије, Млекопитатељнице, Светог Саве и Светог Симеона, репликама хиландарског игуманског штапа и патерице Светог Саве Освећеног, Карејском типику и реплици иконе Богородице Тројеручице.

Манастир Троноша је српски манастир Епархије шабачке, чији је ктитор краљ Драгутин. Налази се у селу Коренита, у непосредној близини Тршића на територији града Лознице. Током векова манастир је имао јако бурну историју и више пута је рушен до темеља и обнављан. Манастирска црква посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице.

Историја манастира

По предању, Троноша је добила име по три речице које носе воду, па се код манастира састају у једну. По Троношком летопису, манастир је саградила Катарина, жена краља Драгутина. Овој породици приписује се више задужбина: Троноша, Тавна, Папраћа, Рача.
Одмах по паду Србије под турско ропство, после Косовске битке, многе српске цркве и манастири били су порушени. Та судбина није мимоишла ни Троношу. Запаљена је и сравњена са земљом. Тамо где је некада била велелепна Драгутинова Троноша остало је згариште, али зато још светије место за православни народ, који се ту окупљао на црквиште, молио се и палио свеће на темељима спаљене, али не и угашене Троноше.

Доласком Макарија Соколовића на столицу српских патријарха 1557. године и обновом Пећке патријаршије, у народном и црквеном животу настао је неслућени полет. На народном сабору у Троноши, о Ускрсу 1559. године, решено је да се приступи подизању храма на старом црквишту. За непуну годину дана, поново су се са манастирског звоника огласила звона.

Обновљени манастир, поред уобичајених богослужбених и духовних активности, постаје културно и духовно седиште овог дела Србије. Учени и предузимљиви троношки игуман Јован покреће и организује преписивачку радионицу. Преписују се богослужбене књиге за своју употребу, али и за потребе других цркава и манастира широм Србије. Велика беда и немаштина у поробљеној и опљачканој земљи, недостатак хартије и мастила, богослужбених сасуда и предмета, приморали су монахе да путују у далеку Русију, да траже милостињу и набављају потребни материјал.

У време Стефана Јовановића, Троноша је била духовни и културни центар северозападне Србије. У манастиру је била школа за описмењавање српске омладине, а међу ђацима је био и дечак Вук Стефановић Караџић из оближњег села Тршића, кога је Стефан, поред писмености, везао љубављу према народном стваралаштву, народним јуначким песмама, причама, пословицама и осталим умотворинама. Захваљујући добром игуману Стефану, Вук је успео да сазна шта се налази у манастирским књигама, у које му остали калуђери нису дозвољавали да завири.

Манастирска црква

Црква манастира Троноше, скромних димензија, саграђена је у облику слободног крста, са кубетом над централним делом. Архитектонско решење овог храма даје облик који подсећа на грађевине рашке стилске групе. Храм је зидан од ломљеног и притесаног камена. Дозидавањем барокног звоника добило се у простору, јер се испод њега налази главни улаз са једним одељењем и преграда између припрате и средњег дела цркве.

Вероватно је црква била живописана када је први пут изграђена, међутим од тог живописа није остало ништа. Данашњи живопис манастира Троноше настао је 1834. Године. Уз имена мајстора, у њему се помиње и низ значајних историјских личности Србије, на челу са кнезом Милошем Обреновићем, заслужних за обнову и украшавање овог значајног манастира.

Ратарске (Орачке) свеће

За манастир Троношу везан је један од најлепших српских народних обичаја – заједничко сакупљање и прилагање манастиру великих “ратарских” или “орачких” воштаних свећа. Пошто се прикупе прилози и купи восак, коме се додају остаци старих свећа које нису изгореле до краја у току претходне године, изливају се свеће величине по два метра и тежине 50 килограма и доносе у манастир на Велики четвртак уочи бденија. Када дођу на пола сата од манастира, доносиоци пуцњем прангија дају знак манастиру да долазе. Ту обично сачекају и рађевску свећу, која се на исти начин лије и доноси довде. Када се састану, са свечаном литијом крећу према манастиру. Чим у манастиру чују прангије, почну звонити звона и звоне све док се свеће не унесу у цркву и то: јадарска пред Спаситељеву икону, а рађевска пред Богородичину. Ове свеће се први пут пале на Велики петак и горе уочи и на све велике празнике до идућег Великог четвртка, када се праве нове.

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.

Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.

Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.

После много година, Часне мошти светог пророка Јеремије пренесе цар Александар Македонски у Александрију у град Тетрафил. Овај угодник Божји наставио је и након своје смрти молити Бога за све нас, те нека молитве његове помажу у борби против наших видљивих и невидљивих непријатеља, у болести и немоћи.

Тропар (глас 2):

Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.

Захваљујући ангажовању Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и угледу који Српска Православна Црква има у пријатељској Грчкој и њеним најважнијим установама, Београд и сав српски православни род доживеће редак благослов, јер поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве у престоницу свих Срба стижу најзначајније српске светиње из Царске лавре манастира Хиландар на Светој Гори Атонској, које су везане за живот првог српског архиепископа. Светиње ће на Аеродрому „Никола Тесла”​ сутра дочекати Његова Светост Патријарх и највиши представници српске државе, уз црквене и државне почасти.

      Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се следећим хиландарским светињама:
            - мозаичној икони Богородице Одигитрије, пред којом је уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослaвљен као Свети Симеон Мироточиви. Икона је рад солунских мајстора с краја 12. века.  Ово је најстарија икона сачувана у ризници манастира Хи­ландара. Како је сам Свети Сава посведочио у Житију Светог Симеона – монах Симеон је затражио на самрти икону Богоро­дице да пред њом преда дух свој Господу.
            - икони Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе), светињи Савине испоснице у Кареји. По познијем предању, икону је насликао Свети апостол и јеванђелист Лука, а Свети Сава ју је током свог путовања у Свету земљу добио у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму заједно са патерицом Светог Саве и иконом Богородице Тројеручице, према завештању оснивача Све­тог Саве Освећеног у VI веку;
            - по многима најлепшој икони Христа Пантократора, ремек-делу византијског сликарства, датираној у 1260. годину;
            - чувеној икони Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, коју ико­нографске појединости опредељују у XV столеће.
            - реплици Хиландарског игуманског штапа, дару Алексија III Анђела, пореклом из Цариграда, из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлате и другог драгог и полудрагог камења. Свети Сава је хиландарски игумански штап добио од византијског цара Алексија III Анђе­ла приликом свог боравка у царској престони­ци 1199. године, као симбол потврде да новоосновани српски манастир и његово братство на Атосу имају право да самостално постављају наредне, изабране старешине манастира. За хиландарско братство је овај чин био од вели­ког значаја, будући да је дотадашња пракса на Атосу приликом постављања новог игумана манастира подразумевала његов одлазак на цариградски двор због потврде коју би добио од самог цара.
      - реплици Патерице Светог Саве Освећеног, коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу, 1229. године, Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног. Свето преда­ње каже да је пре своје смрти Сава Освећени одредио да се његов штап – патерица постави уз иконостас главне цркве његовог манастира и прорекао да ће са Запада доћи његов имењак, монах „царског рода” који ће узети његову па­терицу;
      - Карејском типику - препису из прве четвртине XIII века, оснивачком акту, којим су прописана и правила поста и богослужења Испоснице Светог Саве Освећеног у Кареји
      - реплици Иконе Богородице Тројеручице, паладијуму све Српске земље, којој је била посвећена и катедрална црква у Скопљу.  Свето предање нас учи да је припадала Светом Јовану Дамаски­ну, чија се одсечена десница исцелила после молитве пред њом. Свети Сава је ову икону донео из Дамаска, а доцније је извесно време била и у манастиру Студени­ци, одакле је на чудесан начин, 1661. године доспела на Свету Гору, пред манастир Хиландар. икона Богородице Тројеручице налази се у наосу главне манастирске цркве у проски­нитару уз источну страну југозападног стуба, крај игуманског трона.

Велико освећење храма Свете мати Ангелине Српске у Воћњаку

7. јун у 9ч.

Позив на Велико освећење храма Свете Мати Ангелине Српске у Воћњаку

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачког, позивамо верни народ и све људе добре воље да својим присуством увеличају велики историјски и духовни догађај за наше село и целу епархију – свечани чин Великог освећења новоподигнутог храма посвећеног Светој Мати Ангелини Српској у Воћњаку.

Овај свети храм, који својом белином и складном архитектуром већ краси панораму нашег места, представља плод вишегодишњег труда, молитве и заједништва верног народа. Освећење храма је јединствен догађај у животу једне заједнице, којим се једна грађевина у потпуности преводи из земаљске у небеску намену, постајући место непрестане молитве и стециште благодати Божије.

Свечаност ће се одржати у недељу, 7. јуна 2026. године.

Програм свечаности:

• Дочек Архијереја и почетак чина Великог освећења храма.

• Света Архијерејска Литургија са почетком у 9 часова.

Након богослужења, заједничарење ће се наставити у духу хришћанске љубави, уз пригодну трпезу хришћанске љубави и народно весеље.

Овај дан је прилика да се подсетимо лика и дела Свете Мати Ангелине, заштитнице нашег храма, која је својим животом пружила најсветлији пример смирења, трпљења и мајчинске љубави. Дођите да заједно узнесемо молитве за здравље и напредак наших породица, нашег места и свих људи, и да оставимо траг у историји ове светиње која ће служити поколењима која долазе.

Радујемо се Вашем доласку на ово велико духовно славље!

Епархија шабачка

Мајка светог Василија Острошког

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом редовном пролећном заседању у мају 2025. године, прибројао лику светих свету и блажену Ану, мајку светог Василија Острошког, а за дан њеног празновања је одређен 30. април/13. мај, дан после спомена светог Василија Острошког.

О новопросијавшој светитељки се зна мало, али то не умањује њену светитељску личност. Преподобни Јустин Ћелијски наводи у Житијима светих за 29. април/12. мај да су родитељи светог Василија Острошког били Петар и Ана Јовановић из Мркоњићâ у Поповом Пољу. Тај простор походили су, проповедаjући реч Божју, најпре свети апостоли Павле и Тит, а потом и свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Ту је Свети Сава основао и једну од својих свештених епископија.

Преподобни Јустин Ћелијски даље наводи да су родитељи светог Василија живели веома скромно и благочестиво. Његов отац, Петар Јовановић, свакодневно је, од јутра до вечери, радио тешке послове како би својој породици пружио оно што је било најнеопходније. Ана Јовановић је молитвено бдила над својим чедом са мајчинском и жртвеном љубављу, усадивши у његову душу искру вере. Свети Василије Острошки је у родитељском дому примио прва знања о вери и животу у Цркви. Тако је, благодарећи својој мајци, научен првим молитвама и усмерен на врлински начин живота. Управо је молитвено-врлински етос био постојани темељ живота светог Василија Острошког, и то од његовог раног детињства.

Тако је света и блажена Ана стала у ред многобројних светих мајки које су, са смирењем, љубављу, жртвом и следовањем вољи Божјој, родиле и одгајиле будуће светитеље. Света Емилија (мајка светог Василија Великог), преподобна Нона (мајка светог Григорија Богослова), света Антуса (мајка светог Јована Златоуста), преподобна Анастасија Српска (мајка Светог Саве) и многе друге свете мајке постале су пример истинске побожности, непоколебиве вере, истинске смерности, самопожртвовања и благодарног служења Господу. Али, што је најважније, ове праведне мајке су све од Бога им дароване таланте и љубав уложиле у своју децу.

Света и блажена Ана је била сахрањена на старом сеоском гробљу у Мркоњићима, у непосредној близини гробљанског Светониколајевског храма. Нажалост, због људске немарности, гроб мајке светог Василија Острошког је у једном временском периоду био заборављен. Постоји записано сведочанство о чудесном проналаску гроба свете Ане. У том сведочанству се наводи да је извесног Трифка Милутиновића из Мркоњићâ пресрео старац са дугом седом косом и брадом на стази која се спушта ка главном путу, представљајући се као монах. Казао је да је на сеоском у гробљу, седам корака од десног угла црквице светог Николе, сахрањена мајка светог Василија Острошког, да би после те поруке неким чудом тај монах изненада нестао. Трифко је послушао савет, пошао на сеоско гробље, одмерио седам корака од цркве и копао све док није наишао на гробно место где се данас налази споменик светитељевој мајци. Споменик који се до данас налази над местом погреба светитељке подигли су житељи Поповог Поља, а освештан је 1966. године од стране блаженопочившег митрополита дабробосанског Владислава.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у мају 1996. године, извршено је пресвлачење моштију светог Василија Острошког и уприличена је вишедневна литија са светитељевим моштима. Блаженопочивши патријарх српски Павле је, са многобројним архијерејима, свештенством и монаштвом, предводио литију кроз Херцеговину. Тада су мошти светог Василија Острошког биле положене и на гроб његове свете мајке.

На празник светог апостола и јеванђелиста Марка 2023. године, служена је света Литургија у Светониколајевском храму на старом сеоском гробљу у Мркоњићима. После свете Литургије, служен је помен на гробу мајке светог Василија Острошког и извршен је чин обретења њених светих моштију. После уклањања првог слоја земље откривене су кости које су, по свему судећи, припадале неколицини различитих људи. Међу овим костима је пронађен и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. То је био знак да је потребно копати још дубље. Даљим копањем откривен је стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезним крстом са обе стране. Настављено је са копањем и на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара је откривена танка надгробна плоча која наткрива још један гроб. Наведена плоча је пажљиво уклоњена уз стручни надзор и искусне савете археологâ, лекарâ и присутног свештенства. Тако су пронађене мошти свете и блажене Ане. У свечаној литији су пренете од гробља до манастирског храма светог Василија, где су омивене и положене у кивот.

Део моштију светитељке је положен у кивот у Саборном храму светог Василија Острошког у Никшићу.

У химнографији која је спевана у славу Божју, а у част свете и блажене Ане, истичу се њена жртвена љубав, као и молитвеност и истрајност у подвигу. Заједно са својим супругом Петром блажена Ана се упоређује са родитељима Пресвете Богородице, јер су, попут светих Јоакима и Ане, своје чедо предали на службу Богу у оближњој Световаведењској обитељи. У стихирама се наглашавају њена храброст и постојаност, али и спремност да, задојена љубављу Христовом, ту љубав пренесе и на своје чедо. Према речима химнографа, света Ана је постала драгоцени украс Српске Цркве и наставница свим мајкама које, угледајући се на њу, васпитавају своју децу „у страху Господњемˮ, у духу светог Јеванђеља.

Стојећи пред кивотом свете и блажене Ане и њеног сина, светог Василија Острошког, духовним и телесним очима гледамо неизрециво чудо, гледамо како је Божјом љубављу и Његовим старањем о нама побеђен поредак природе, јер целивамо свете мошти којих се није дотакла трулеж пролазности. Чудесна је и љубав којом нас грли мајка светог Василија. Света Ана нас грли као што је грлила свога сина, поучава нас као што је поучавала њега, буди наша лења и успавана срца, позивајући нас на ревност у молитви и на истрајност у добрим делима. Гледајући ово чудо које Господ преко светих Својих твори, остаје нам само да искрено упутимо молитву новопросијавшој светитељки: Праведна и света мајко, родитељко светог Василија Острошког, погледај на нас и врати нас на пут са којег смо одступили; одагнај од нас људску сујету, гордост и отуђеност, а у наша срца усади мир, љубав, радост и сваку врлину, како бисмо достојно славили Господа нашег, корачајући ка радости Царства небеског!

Света и блажена Ана

Мајка светог Василија Острошког

Договорена прва фаза обнове живописа у манастиру Троноши и уређење „Вукове собе“

У манастиру Троноши данас је одржан састанак Његовог Преосвештенства Епископа шабачког господина Јеротеја и градоначелнице Лознице Драгане Лукић, поводом два значајна пројекта очувања културног и духовног наслеђа овог манастирског комплекса.

Састанку су присуствовали и игуманија манастира мати Варвара; протојереј Влада Јевтић, секретар Епархијског управног одбора Епархије шабачке; протојереј Драган Јеремић, архијерејски намесник лознички; Милан Југовић, помоћник градоначелнице Лознице; Марко Јовановић, члан Градског већа задужен за културу; Гордана Гаврић, стручни консултант за заштиту културног наслеђе Епархије шабачке; Зорица Марковић, историчар уметности-конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе Ваљево и Марија Шћекић Марковић, етнолог у Музеју Јадра.

Прва тема састанка односила се на предстојећу рестаурацију фресака у манастирској цркви посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице. Како је истакнуто, у току 2025. године изведени су истраживачки радови и урађен детаљан елаборат о стању живописа и саме цркве, уз узорковање и анализу сваке сцене. Обимнији конзерваторско-рестаураторски радови на живопису нису извођени више од пет деценија, последња већа обнова трајала од 1964. до 1966. године, а потом су радови мањег обима извођени и у периоду од 1979. до 1983. године.

Друга тема састанка била је обнова и оживљавање поставке „Вукове собе“ у комплексу манастира Троноше. Поставка је последњи пут освежена 1987. године, а циљ је да овај простор поново буде укључен у програме Вуковог сабора, као што је то био случај претходних деценија, када су се у оквиру саборских дана у Троноши одржавали посебни културни програми.

На састанку је постигнут договор о покретању прве фазе рестаурације живописа, коју ће заједнички реализовати Град Лозница и Епархија шабачка, чиме ће након више деценија започети обимнији радови на очувању једног од најзначајнијих духовних и културно-историјских споменика Подриња, као и о уређењу музејске поставке „Вукове собе“, са циљем њеног поновног укључивања у програме Вуковог сабора.

Канцеларија Епископа шабачког г. Јеротеја

Кабинет градоначелнице Лознице, Драгане Лукић

У манастиру Троноши, 7. маја 2026. године

Потписан Меморандум о сарадњи између државе и Српске Православне Цркве на оснивању Универзитета Свети Сава

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је 8. маја 2026. године, на празник Светог апостола Марка, у првопрестоној дворани Патријаршије српске у Београду потписао са председником Владе Србије проф. др Ђуром Мацутом Меморандум о разумевању између Републике Србије и Српске Православне Цркве о сарадњи на оснивању Српског Православног Универзитета Свети Сава.
После потписивања Меморандума, присутнима на свечаности обратио се најпре председник Србије г. Александар Вучић, који је нагласио да народ без образовања нема будућности и да наша просвета никада није била одвојена од вере. Навео је такође да ће држава пружити сваку помоћ и подршку Универзитету Свети Сава и указао да ће на том Универзитету деца имати прилику да стичу изузетно знање и баштине патриотизам и љубав према отаџбини.
„Универзитет Свети Сава биће место где ће се теолошко образовање будућих свештеника одвијати раме уз раме са студијама медицине, права, природних, техничких наука, уметности. Као што стоји у Меморандуму, сваки позив утемељен на трајним вредностима истине, врлине, знања и узајамног поштовања доприноси изградњи праведног и одговорног друштва”, рекао је између осталог председник Вучић.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је рекао да се оснивањем Универзитета Свети Сава наставља дубок и историјски утемељен просветни пут Српске Православне Цркве, српског народа и српске државе.
„Црквени универзитети и високошколске установе које оснивају или подржавају хришћанске Цркве нису никаква новост у европском, светском образовном простору, већ напротив, они представљају један од његових најстаријих и најзначајнијих облика”, рекао је Његова Светост и нагласио да су „многи од најугледнијих универзитета у Европи настали управо у окриљу Цркве или уз њену непосредну подршку, а на пример, бројне римокатоличке високошколске установе и данас делују широм света као признати центри образовања, науке и културе”.

Наводећи примере, Патријарх је указао да „овај модел образовања показује дуг историјски континуитет и пуну савремену релевантност” па стога „оснивање Универзитета Свети Сава зато не представља преседан, већ природно укључивање у једну већ постојећу и широко прихваћену европску и светску академску традицију”.
Историја бриге Српске Православне Цркве о просвећивању народа дуга је, слојевита и богата и не може се сажети у неколико пригодних реченица, додао је Његова Светост и напоменуо да се управо у оквирима општег европског модела развијало и српско образовање у доба Светог Саве.
„Оснивање Универзитета Свети Сава јесте res publica, у најдостојнијем значењу те речи: брига за јавно и опште добро, за квалитетно образовање младих нараштаја и за будућност друштва у целини”, рекао је Патријарх Порфирије и нагласио да се „тиме Црква не затвара у сопствени уски простор, нити се удаљава од савременог друштва, већ напротив, остаје присутна у њему и отвара своја врата, стављајући своје духовно, просветно и културно искуство у службу читаве заједнице. Зато овај чин, да нагласим и то, није уперен ни против кога, већ представља израз одговорности и старања за све који желе да своје образовање стекну у њеном окриљу, нарочито због чињенице да образовање и просвету, просвећивање, студирање не разумемо искључиво и само као процес стицања одређених знања, него као истовремено развијање врлине”, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
„Дакле, у сазвучју знања и врлине можемо говорити о истинском и правом просвећивању које је у најдубљем смислу те речи прогрес појединца и читавог народа. Отуда и овај наш чин и наша одлука јесте пре свега покушај да, ослањајући се на предање и традицију наше Цркве, нашег народа и наше државе, а истовремено укључујући се у све најмодерније и најсавременије стандарде образовања и науке, започнемо једно дело за које верујемо да искључиво и само уз помоћ Божју може донети добра сваком од нас појединачно, али и читавом народу и нашој држави”, рекао је Његова Светост и изразио благодарност председнику Србије, председнику Владе и свима који заузимају одговарајуће и одговорне функције у друштву и држави на истинској, правој и суштинској подршци без које не би било могуће остварити овај пројекат и „пут којим желимо да идемо и којим чврсто корачамо - пут Универзитета Свети Сава, утемељеног на вредностима и етосу у крајњој линији православне вере, а у организационом смислу обликованог по узору на савремене универзитете”, закључио је Патријарх српски г. Порфирије.

У манастиру Троноша уручена књижевна награда „Троношки родослов“

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Јеротеја, Подрињски културни клуб је организовао 30. априла 2026. године у манастиру Троноша свечану доделу књижевне награде „Троношки родослов“ за 2025. годину.

Награда за животно дело додељена је песнику, есејисти и академском раднику Ивану Негришорцу, чији вишедеценијски књижевни и научни рад заузима значајно место у савременој српској култури.

Други лауреат, професор и књижевни теоретичар Бошко Сувајџић, награђен је за научну студију Семе божанског орача – фолклорни и митски обрасци у савременој српској поезији и драми (издавач Прометеј) и за збирку песама Тумане (издавач Културни центар Војводине „Милош Црњански“, едиција „Гласови“).

У име Подрињског културног клуба, награде овогодишњим лауреатима је уручио председник Слободан Џагић, а о самој награди и стваралаштву двојице награђених говорили су Миломир Ђукановић, Зоран Багнар и Селимир Радуловић, који су и сами носиоци овог признања.

У име Епархије шабачке свечаној додели су присуствовали протојереј Драган Јеремић, архијерејски намесник лознички, и мати Варвара, игуманија манастира Троноша.

Деца Светог владике Николаја

Сабрани у Лелићу показујемо да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, Црква Христова и народ Божји

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и својим Васкрсењем једанпут за свагда учини, потврди и показа да смо створени за живот и да смрт није природна и нормална за људско биће. Зато смо, браћо и сестре, испуњени неизрецивом радошћу и благодарношћу у односу на Господа нашег, а данас посебно јер нас је у радости Васкрсења, у радости тријумфа живота, лепоте, љубави, смисла и врлине сабрао овде, у ову светињу, пред мошти Светог владике Николаја на дан када се молитвено сећамо њега и заједно с њим славимо Господа нашег.

Свети владика Николај је у нашем народу вољен, љубљен, слављен и прослављан као један од најсветијих из нашег рода. Многи кажу да је Свети Сава засадио дубоко корен православне вере у нашем народу и да су онда многи преподобни, свети, мученици, јерарси, бројни знани и незнани из нашег народа ту веру не само чували и умножавали, него њоме и живели и остављали плодове духовне којима се и ми данас хранимо. А један од оних кога многи међу нама сматрају највећим после Светог Саве јесте управо Свети владика Николај, који нас је сабрао у овој светињи у лелићком крају, у овај дивни, сунчани и благословени дан, у Недељу раслабљенога, у недељу која нас подсећа на то шта је овај свет, шта је људски род и шта је свако од нас.

Наиме, у одломку из Јеванђеља о раслабљеном чули смо причу која помиње бању Витезду као место исцељења, као место спасења, али као место исцељења које се потврђивало и пројављивало као такво само један дан у години и то у дан када је анђео Господњи силазио у воду, давао јој чудесну моћ и она би исцељивала једанпут у години само једног. Само онај који би први ушао у воду, тај би био исцељен. И видимо једну потресну слику, драматичну слику, рекли бисмо трагичну слику. Видимо бању у којој је окупљено мноштво људи: глувих, немих, убогих, слепих, демонизованих, болесних од разних болести. И сви окупљени чекају тај дан и чекају тај тренутак, гурајући се, отимајући се да буду први који ће ући у воду, јер ће само такви бити исцељени. И ту је међу њима и један човек који је 38 година болестан. Из краја ове приче видимо да је телесно болестан, али да је та телесна болест проузрокована грехом. Другим речима, видимо да је болестан и духовно.

Он 38 година долази ту, али немоћан је, раслабљен је, нема снаге сам да уђе у воду. И Господ га види, препознаје у њему упорност, неодустајање од тога да се исцели. Препознаје у њему истрајност, а то значи ипак и веру у то да може бити исцељен. Прилази му и не пита га: „Да ли хоћеш да те ја исцелим?“, него: „Желиш ли здрав да будеш? Хоћеш ли здрав да будеш?“ Наравно, то питање би могло бити увредљиво, јер чим је ту 38 година и чим упорно долази, значи да хоће и да жели да буде здрав. Али овом речи Господњом „Хоћеш ли здрав да будеш?“, Господ хоће да извуче из овог болесног да се јавно, јасно и гласно види да он жели да буде здрав, да има вере, да има наде. И зато га пита: „Да ли хоћеш здрав да будеш? “ И овај човек тужно одговара да хоће, али да нема човека који може да му помогне да уђе у ову воду и да буде исцељен.

С једне стране, дакле, видимо да се сви отимају и мисле само на себе. Испуњени су ипак највећом бригом о томе да њима буде добро. Рекли бисмо да је претежнији егоизам него осећање муке ближњег. Свако дакле мисли на себе и свако хоће први да уђе у воду. А овај човек нема човека. И заиста, браћо и сестре, ако говоримо о највећем нашем проблему у светлости празника Васкрсења Христовог, заиста нема човека! Не може човек сам из себе и сам од себе да буде исцељен. Не може човек у крајњој линији сам од себе својим силама и моћима, ма ко био, ма какве вештине имао, да победи свог највећег непријатеља који се зове смрт. И ево Господ то чини, васкрсавајући из мртвих, а пре тога поставши човек. Међутим, често ми немамо човека и за најелементарније своје потребе. Немамо некога ко ће да нас разуме, нема некога на чије раме можемо да положимо своју муку, своју душу, своју главу. Немамо често човека.

Могли бисмо да се запитамо какав је овај човек био, који 38 година долази а нема никог да му помогне. Какав ли је тек он био кад нико није хтео да му помогне? И ми се често питамо зашто нема помоћи ниоткуда и ни од кога, а не питамо се нисмо ли можда својим животом, својим поступцима, својим односом према ближњима и ми заслужили да нико на нас не обраћа пажњу. Независно од тога, браћо и сестре, ма колико пали, ма колико били болесни, ма колико били беспомоћни, ма колико и заслужили да нам нема помоћи и када нас сви оставе – ако имамо наде и ако имамо вере у себи, има човека! Постоји Богочовек, Син Божји који је постао човек, и ако у нама има вере никада нећемо бити остављени сами. Када има вере, исцелиће нашу унутарњу болест, наше страсти, егоизам и самољубље, а онда ће исцељивати и све оно што је последица тих унутрашњих болести што се види споља.

Али има, браћо и сестре, човека! Има и људи који су Христови људи, има светитеља Божјих који су обожени и који су такође увек ту са нама. И они чине чуда, исцељују, помажу, разумеју нас. Ту су са нама онда када у нама има вере, када им прилазимо не магијски или, не дај Боже, гордељиво мислећи да су дужни да нам помогну, него због тога што су они били смирени, што су се уподобили Христу. Господ њих има као анђеле који долазе у бању Витезду, у воду поред које и ми грешни и погрешни стојимо, силазе и уводе нас и исцељују нас. Такав је, браћо и сестре, и светитељ Божји кога данас славимо – Свети владика Николај, који је спојио молитву и мисао, који је спојио Исток и Запад, који је спајао људе међусобно удаљене по идејама и идеологијама, који је учинио да вера обичног народа буде једно са најумнијом и најмудријом вером великих богослова, који је сам узео крст свој и пошао за Христом, распео се, да би онда Господ и њега Васкрсењем својим учинио да он васкрсне међу нама и да се из далеке земље, преко седам мора и седам гора, врати у своје родно место и, ево, учини да оно постане бања Витезда, да и ми данас дошавши овде као овај 38 година болесни несретник, и ми болесни од грехова својих, од страсти, од мржње, од зловоље, од нетрпељивости међусобне, препознајући љубав Светог владике Николаја према Богу свом и нашем и љубав његову према свом народу, молећи се заједно са њим у овој бањи Витезди његовим молитвама будемо увек исцељивани.

А то можемо ако хоћемо. То можемо ако имамо вере, наде и љубави, а чињеница да смо овде сабрани показује да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, самим тим Црква Христова, народ Божји. Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да то останемо и увек се овде сабирамо, а Он да нам да веру, наду и љубав како бисмо Њега, заједно са свим светима, на челу са Светим Савом, Светим владиком Николајем, Светим оцем Јустином, Њега Једног у Тројици Бога славили сада и увек и у векове векова. Амин.