(Цветна)

Јов. зач. 41, гл. 12. ст. 1-19.

Данашње Јеванђеље говори: о вечери у Витанији и о свечаном уласку Спаситељевом у Јерусалим.

Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре и кога он подиже из мртвих. И ту му зготовише вечеру и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом.

Кад је Спаситељ васкрснуо Лазара у Витанији, кренуо је на пут и дошао у варош, која се звала Ефраим, а шест дана пре Јудејске Пасхе дошао је опет у Витанију, где је био и Лазар кога је из мртвих васкрсао и ту су му у кући Симона губавог спремили вечеру при којој је Марта служила а и Лазар између осталих био. Пасха Јудејска почињала се у Петак увече и по томе долазак Христов у Витанију, а на шест дана пре Пасхе, пада у Суботу пре поменуте Пасхе.

А Марија узевши литру правога нардова н скупоценог мира помаза ноге Исусове и отре косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

Нард је дрво које расте у источној Индији. Из његовог корена добија се особито мирисави сок а, тако, исто и из коре и плода. Чист нардов мирис особито је скуп па за то јеванђелист и вели да је многоцени – скупоцен. Марија је убрисала Спаситељеве ноге не убрсом већ косом и тиме је показала особиту и изванредну почаст и величину вере према Спаситељу.

Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га после издаде, зашто ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Но ово (Јуда) не рече за то, што је се бринуо за сиромахе, него што беше лупеж и имаше ковчежић и ношаше што се меташе у њ.

Матеј каже: А кад видеше то ученици његови расрдише се. (26, 8). а Марко вели: А неки се срђаху… и викаху на њу – Марију – (14, 4-5). Међутим Јован изрично каже: да је Јуда негодовао због скупоценог мира, за које се могле узети лепе паре. Ова привидна несугласица између Јеванђелиста изравњава се тиме, што сви тројица имају право; јер кад су ученици чули пре од Исуса Христа, да му је милостиња милија од жртве сад су се срдили на Марију мислећи, да она пошто је излила миро није Спаситељу учинила по вољи. Из истог узрока и неки од присутних негодовали су против овога Маријиног поступка говорећи, да је се миро могло продати за 300 динара, и да је се та сума могла раздати сиротињи. Но Јуда је опет негодовао не зато, што је се старао за сиромахе, већ што је био лупеж – лопов – па би поменута сума дошла у касу коју је он носио и чувао, те би и са тим новцем могао поступити по својој злој навици.

Јевавђелист Јован назива Јуду Искариотским зато, што је био из града Кариота, који се налазио у племену Јудином. Лука назива Јуду Зилошом (грч, зидотис = ревнитељ) = ревнишељем за то што је пређе припадао малој Јудејској секти ревнитеља, која је веома била одана Мојсеовом закону. Јуда се још назива и кананитом али не зато, што је као што неки мисле, био из Кане Галилејске, већ што је био особити ревнитељ Мојсеовог закона, почем и јеврејска реч канани значи ревниоц.

Но овде морамо обратити пажњу и на велику разлику, која постоји између благодарне Марије и незадовољног Јуде; јер докле она купује особитог мира за 300 динара да тиме Спаситељу и особиту част укаже, Јуда издаје свога учитеља за 30 сребрника! Докле је Марија носила суд скупоценог мира он је носио сандучић од новаца – касу – у коме је и његово амишно срце било затворено и на послетку докле је Маријин поступак целу кућу мирисом напунио, Јудин издајнички поступак целу је васељену испунио негодовањем и одвратношћу.

А Исус рече: остави је, она је то сачувала за дан мога погреба, јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда.

Јеванђелист Јован упућује овде Спаситељев одговор само на Јуду а прећутао је о осталима, јер су о њима Матеј и Марко оп ширно говорили. Својим одговором Господ Исус посведочава, да је Маријин поступак био по вољи Божијој а због његове скоре смрти. И овде је смисао Спаситељевих речи, онај исти, који је у речима што је при другом помазивању казао другој жени рекавши: да је она унапред помазала његово тело на укоп. И тако, Богочовек оправдавши Маријин поступак и посведочивши њену врлину као и то, да је она то учинила по Божијем упутству – благодати- у исто време открива и награду којом ће Марија за ово своје дело бити награђена јер каже: Заиста вам кажем: где се год успроповеда Јеванђеље ово, по свему свету казаће се и то за спомен њезин а истину ових Христових речи и ми сви можемо посведочити. Последње Спаситељеве речи у одговору Јуди прикривено показује и његову скору смрт. Јер Господ ће истина свагда бити са својим верним, но како се помазивање миром односи на тело, а Спаситељ са телом неће још дуго на земљи бити, то је и почаст коју му је жена указала, умесна. После овога, јеванђелист Јован, прелази на: други предмет, јер вели:

Разуме пак народ из Јудеје, да је онде (у Витанији), а дођоше не само ради Исуса него и да виде Лазара, кога подиже васкрсну из мртвих. А главари свештенички договараше се да и Лазара убију, јер многи због њега иђаху из Јудеје (да га виде) а вероваху Исуса.

Васкрсење Лазарево свуда је било тако разглашено, да су Јудеји, долазећи к’ Јерусалимском храму, врло радо пролазили кроз Витанију, истина да чују Спаситељеву науку али особито да виде и Лазара. Но, Архијереји и фарисеји намеравали су да и Лазара убију. Истина они су то исто одавно намеравали и са Исусом Христом, јер веле, нарушава Суботу, прави се раван Богу и многи га верују и признају за Месију и Бога. Али зашто и Лазара да убију? Зато што је васкрсао из мртвих? Но то није никакав преступ. Дакле јасно се види, да су Архијереји и Фарисеји за своје зле намере увек имали за узрок само: злобу, завист и пакост. Због тога су пакостили не само добротвору, него и онима, којима је он добро чи-нио, па зато су и Слепога од рођења, коме је Христос дао вид, истерали на поље а за то и Лазара намеравају да убију па с тога баш и пророк за ове пакоснике вели: да су руке њихове пуне крви.

А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник, кад су чули да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: Осана, нека је благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.

Финик је пурпурни, црвени, цвет; а по Омиру, Пиндару, Еврипиду и Иродоту Палма. Код нас гранчице од Врбе, врбица. Осана значи: спаси нас Господе, или као што ми певамо: Господи помилуј. Осана говорили су Јудеји само Богу, као једином који може спасти. И тако, народ поздрављајући Спаситеља са Осана тиме је дао јасан доказ којим га признаје за Месију, Спаситеља, који може спасти, јер оне остале речи значе: нека је благословен (Исус) који иде од Господа, у слави Господњој, у реду царева. Све ово било је због тога, што се многи народ беше скупио у Јерусалиму да ту проведе Пасху, почем је закон наређивао, да се тај празник само у Јерусалиму обавља а како Витанија није била далеко од Јерусалима, а сви су чули да је Исус и Лазара васкрснуо, па су у томе одушевљењу, а мислећи да он долази у Јерусалим да седне на Давидов престо и царује над Израиљским народом, и изашли му на сусрет са онаквим поздравом. Но њихов поздрав, и дела и речи, био је по Божијем упутству и јесте сведочанство о божанству Спаситељевом. Јер су палмове гранчице означавале победу а и Христос је победилац демона и смрти, па и јеврејско Осана значи спаси ме, међутим само Бог може спасавати и спасти.

А Исус нашавши магаре уседа на њ, као што је писано: Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.

Спаситељ је послао двојицу од ученика да му доведу магаре из Витфагије (значи: дом смокава, зато, што су тамо многе смокве рађале.) Кад су ученици довели магаре прострли су по њему своје хаљине и онда је Спаситељ усео на њ. Но све ово, јеванђелист Јован прећутао је, почем су то други Јеванђелисти опширно описали. Исто тако и оно Захарино пророштво Јован је скратио узевши из њега само смисао а цело пророштво овако је: Радуј се много, кћери Сионска, ликуј кћери Јерусалимска; ево цар твој иде к’теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарету. На место радуј се Јован вели не бој се, јер кад је нови цар долазио на престо народ је се бојао сећајући се зала пређашњих царева који су обично бивали несправедљиви и користољубљиви а цар о коме пророк предсказује биће кротак и смирен, који спасава. Магаре на коме је Спаситељ јахао представља нов хришћански свет од идолопоклоника. Јер, као што ждребе, на коме је Спаситељ јахао није дотле знало ни за какав терет, тако и идолопоклоници до ступања у хришћанство нису знали ни за какав терет правог божанског закона. Међутим, магарица која је са својим ждребетом ишла претстављала је Јудејски народ, који је већ био под теретом закона, као што је и магарица знала за самар и терет, Магарица идући за ждребетом предсказивала је, да ће и Јудеји у хришћанској вери ићи за идолопоклоницима што и Ап. Павле сведочи го-ворећи: Нећу вам браћо затајати тајне ове: тј. да слепоћа Израиљу паде у део јер кад уђе (у хришћанство) незнабожаца колико треба онда ће се спасти (покрстити) и сав Израиљ.

Али ово ученици његови не разумеше пре, него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано па му за то ово и учинише.

Тј. ово пророштво Захарино ученици су разумели да се на Христа односи тек кад је он васкрсао из мртвих и кад им отвори ум да разуму Свето писмо и кад им је после вазнесења на небо послао Св. Духа.

А народ сведочаше који беше пре са њим, кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих, па зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.

Народ који је са Спаситељем био у Витанији видео Лазара и тако се уверио да га је Христос заиста васкрснуо из мртвих сведочио је о овоме и Јерусалиму, куда су и дошли многи пратећи Исус а други су опет, кад су чули за ово чудо, изашли му на сусрет са палмовим гранчицама.

Беседа на Шесту недељу Великог поста

Осана, нека је благословен, који иде у име Господње. (Јов. 12. 13.)

Две су славе, др. бр. које данас славимо. Но, и ако су две, ипак су веома сличне, па и последице обеју скоро су једнаке. Разлика је само у томе што се опште Хришћански празник Цвети односи на цело хришћанство и његово спасење од општег греха, Српски народни празник Цвети односи се само на Српски народ и спасење српског народа од петвековног тешког ропства. Под овим је оковима Српски народ онако дуго и онако тешко страдао и патио к ао што је и васцело човечанство онако дуго и онако тешко страдало и патило се под оковима првородног греха. Но нека је слава Богу на висини! Свет је спасен од тешких окова првородног греха и народ краљевине српске спасен је од тешких окова петвековног ропства.

Општи Спаситељ, који је и цео свет па и Српски народ спасао од окова греха, јесте Спас васељене, Исус Христос, Син Божији и Бог, који кад полазио да изврши дело људског спасења народ је царски дочекао у Јерусалиму певајући му божанску песму, Осана, нека је благословен који иде у име Господње… А Српски избавитељ, који је краљевину српску од петвековног ропства спасао, јесте ослободиоц наш, таковски јунак, војвода руднички Милош Обреновић, кога народ лицем на Цвети 1815. године са бурним одушевљењем дочека на Такову и поздрави својом послушношћу а окити његову заставу својим пожртвовањем за крст часни и Слободу златну.

Од царског уласка Христовог у Јерусалим до искупљења људског рода од ропства греха прошло је шест дана, а од јуначког доласка таковског јунака на Таково до ослобођења српског народа од петвековног ропства прошло је много више, јер докле је тамо радио Бог, овде је помоћу Божијом радио човек. Но, шта ли значи ових шест дана и ово много дуже време? За то време, др. сл. треба да се живо сећамо, шта је Спаситељ добровољно претрпио и колико је страдао, докле је извршио дело људског спасења, па сећајући шта је Син Божији ради нашег спасења поднео, треба да се сетимо шта и ми њему за то дугујемо, па да наш дуг као благодарни синови са оном готовошћу и са онаквим пожртвовањем одужујемо са каквим нас је бескрајним пожртвовањем Спаситељ и задужио, И гле, задужени ка што само Бог задужити може, ми ипак дугујемо само онолико, колико као људи вратити можемо! Од нас се само двоје тражи, прво: да Бога љубимо свим срцем, свом душом, свом силом и свом помишљу; дакле потпуно и савршено а то ћемо лако постићи ако само његове свете заповести тачно испуњавамо, ако тачно вршимо свету вољу Божију, и друго: ако љубимо ближњега као сами себе, а и то ћемо лако постићи само ако ни једном брату не будемо желели оно што нисмо ради да и нама други желе,
Но као што је Спаситељ, од свога царског уласка у Јерусалим па до свога божанственог васкрсења из гроба, дакле до савршеног спасења људског рода од греха, шест дана страдао, тако је Таковски јунак од свога јуначког и историјског доласка на Таково па до избављења ове српске државе од азијатског ропства много дуже заједно са својим народом страдао. Па и вођ и народ, наши дедови и очеви, борећи се за слободу нашу и жртвујући за њу и живот и имање зар нас нису задужили много? Зар нас за неколико година нису могли задужити и сувише? И гле задужујући нас тако дуго време и то својом родитељском крвљу и крваво стеченим имањем они од нас за одужење траже само Слогу, Слогу и Слогу, јер само слога Србина спасава. Будимо сложни дакле, др. бр. и љубимо се братском љубављу а потпомажимо се узајамним потпомагањем паће пепео наших отаца мирно почивати у својим гробницама. Хе заборављајмо, да је тај дуг тако значајан да нам је провиђење за њега оставило дуго време да о њему мислимо и размишљамо.

Српски народ већ беше један пут политички умро, али је при том духовно живео и силом хришћанскога духа он је се постепено препородио и васкрсао. Овај васкрс народни јесте последица народног препорођаја средством хришћанске вере а ропска страдања и патње тако су тесно спојиле српску народност са њеном православном црквом, која је народу спасла и народност, и језик и обичаје, да је црква постала рођена и нежна мати српског народа а народ опет рођено и верно чедо православне српске цркве. Кад су непријатељи викали, да је Српски народ већ умро а његова црква да је мртво и бездушно тело које непрекидно точи крв толиких мученика и вере и отаџбине, баш онда се јасно посведочило, да Српски народ и његова црква живи и да нису мртво тело већ живот и свежа снага пуна моћи хришћанскога духа и осећаја патриотизма.

Наше време робовања под неверницима може се поредити са временом првих хришћанских гоњења. Јер за време ропства Српски народ показао је религијских и моралних врлина онаквих, са којима су се прославили и хришћански мученици првих векова. Но и народних врлина показао је наш народ за време ропства и то у оживотвореној како у срцу тако и у савести идеје народности, која се ни пре Косова не беше у тој мери развила. Кад је српска народност кроз варварску ватру и гвожђе и све антихришћанске стихије Мухамеданства прошла, она је изашла чиста као злато а крштена хришћанским духом изашла је као народност жива и свежа, пуна снаге и моћи са којом је и развила заставу слободе код таковачке цркве. Кад су ову заставу за крст часни и слободу златну проносили Српски хајдуци кроз српске земље и кад су је Карађорђе,. Обреновић, Хајдук Вељко, Синђелић и други пронели кроз Шумадију, идеја слободе и ослобођења облагорођења вероисповедним осећајима, укорењавана је у срцу и савести народној, као и пре, од народних учитеља који су скоро сви били свештеници. И ова идеја била је жива и истинита идеја, а не само празан зами шљај Фантазије, па зато је се 1815. године, а лицем на данашњи дан, Цвети, и оживотворила. На Цвети је и Спаситељ Исус Христос царски ушао у Јерусалим, на Цвети је 1815. године и Таковачки јунак дошао на Таково; народ је Спаситеља дочекао са венцима и палмама поздрављајући га са: „Осана, нека је благословен који иде у име Господње“ па и народ је Српски заставу свога вођа окитио цвећем и венцима; звоно са Таковачке цркве оглашавало је славу вође и слободу народну а пушке су огласиле зазрелу идеју српске слободе. На Спаситељевој застави стајаше: Хришћанство је спасење, слобода и напредак и оно је збиља спасло, ослободило и унапредило хришћански свет; а на застави Таковачког јунака стајаше на темељу ове горе поменуте хришћанске девизе, ово: Ево мене и ево вам рата с Турцима. И свето дело благослови крстом калуђер Мелентије, а народ га прихвати, вера и црква потпоможе, калуђери и свештеници не осташе нигде позади, па као што се потресе земља при Христовом васкрсењу, те хришћанство обасја свет, тако се потресе и српска земља при српском васкресењу и српску земљу обасја слобода.

И ми данас, др. сл. прослављајући почетак како наше народно слободе тако и победе хришћанства над заблудом и мраком и уживајући богате плодове обојега, незаборављајмо бити благодарни, па дајући Богу Божије а цару царево сетимо се на данашњи дан, а у овом Божијем храму, да је још 1878. године унук Таковског јунака, наш краљ ослободиоц у Нишу казао:

Иако се Српски стег
Посред Ниша вије,
Јоште тужно Косово
Освећено није.

Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски Теофил III дао је сигурно обећање:

"Обред силаска Светог огња у Јерусалиму биће редовно одржан"

Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски Теофил III дао је сигурно обећање: традиционални обред силаска Светог огња у Цркву Гроба Господњег биће одржан 11. априла, на Велику суботу, уочи православног Васкрса.

На састанку са свештенством, Патријарх је изјавио да чак и ако врата цркве остану затворена за ходочаснике и вернике из безбедносних разлога, обред ће бити обављен. Ово су известили извори из Јерусалимске патријаршије.

„Ако ситуација остане каква је сада — тојест, врата Цркве Гроба Господњег буду затворена из безбедносних разлога везаних за ситуацију у Израелу — обред Светог огња биће одржан на Велику суботу“, цитирају представници Патријаршије Патријарха Теофила III.

Ова изјава је постала значајан знак наде за милионе православних хришћана широм света који сваке године жељно ишчекују ово чудо — символ Христовог Васкрсења. Последњих недеља, Црква Светог Гроба је била затворена за јавност због ризика повезаних са регионалним тензијама, што је изазвало страхове да би службе могле бити отказане. Међутим, став патријарха наглашава стабилност духовне традиције чак и у најтежим тренуцима.

Служба се традиционално одржава у Кувуклији (капели изнад Светог Гроба), где јерусалимски патријарх улази са угашеним свећама и излази са упаљеним. Ове године, служба ће вероватно бити одржана у затвореном формату — уз учешће само свештенства, без масовног присуства верника.

Светог Великог Поста

Глувна

Мар. зач. 47 гл. 10 сш. 32-46.

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.

И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;

И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?

А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.

А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;

Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

Данашње Јеванђеље садржи: прво: Спаситељево предсказивање (ово је по трећи пут) о његовом страдању и смрти; друго: потраживање првенства од стране Заведејевих синова и т реће: саветовање Спаситељево услед негодовања осталих десет Апостола.

Спаситељева предсказивања јасно показују сва његова страдања, смрт, тридневно лежање у гробу и васкрсење. Ово треће и најјасније предсказивање Марко описује скоро онако исто као и Матеј осим што је само на неким местима мало опширнији. О овоме предсказивању говори и Јеванђелист Лука. Својим одговором на Јаковљево и Јованово потраживање Спаситељ нас учи ко је достојан небеског царства. А својим саветом, који је изазвало негодовање осталих ученика, показује нам начин, помоћу кога сваки хришћанин треба да се уздиже на висину истините славе и светости:

У оно време узевши, Исус дванаесторицу, поче им казивати о свему што ће се с њиме догодити.

Кад је Спаситељ ишао у Јерусалим да страда он и по трећи пут говори ученицима о својим страдањима. Он им је о томе и пре говорио но сад говори јасније него пре. Сасвим јасно о својим страдањима и смрти. говори само ученицима зато, што су само они били спремни да чују овако узвишене и велике тајне, које им јасно открива да их убеди, да је он истинити Бог и да се сам добровољно предаје на муке и страдања. Међутим Спаситељ је и народу предсказивао о овоме, говорећи: као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.

Ево идемо у Јерусалим и син човечији предаће се главарима свештеничким и књижевницима и осудиће га на смрт и предаће га незнабошцима. И напураће му се, и биће га, и попљуваће га, и трећи дан устаће.

Ово се пророштво испунило кад Првосвештеници, старешине и цео синедрион одговарајући, рече: заслужио је смрт па га затим „предадоше незнабожцима“ тј. понтиском Пилату и његовим војницима који му пљуваше у лице, и бише га по лицу а једни га и шамараше, затим га скидоше и обукоше му црвену кабаницу, (место царске порфире) и оплетавши венац од трња, метнуше му на главу (место царске круне,) и дадоше му трску у десницу (место скиптра); и клекнуше на колена пред њим и ругаху му се говорећи: здраво, царе Јудејски! И попљувавши га узеше трску и бише га по глави… и распеше га између два разбојника. Но после три дана анђео са гроба рече мироносицама: не бојте се; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ. Кад је Господ Спаситељ предсказивао ученицима најпре жалосне догађаје који ће наступити онда их теши својим предсказивањем о своме васкрсењу. Но ученици ово последње нису разумели, јер да неко некога васкршава зато су и слушали а то су и сами видели, али да неко сам себе васкрсне, то нису ни чули ни видели. Гледајући на човечанска дела Исуса Христа ученици су веровали у његова страдања и жалили су га; но) кад су се опет сећали његових божанских дела, онда су сумњали даће он страдати, па за то су и ово његово предсказивање о последњим данима његовога живота на земљи сматрали као и остале приче, па зато они ништа од тога не разумеше шта им се говори.

И дођоше пред њега Јаков и Јован синови Заведејеви, говорећи: учитељу, хоћемо да нам учиниш оно, за што ћемо те молити. А он им рече: шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве, у слави твојој.

По Матеју ово су првенство Заведејеви синови тражили од Спаситеља преко њихове матере, а по Марку сами. Ова привидна несугласица изравњава се тиме, што ученици не смејући да се сами са оваким питањем обрате на Спаситеља молили су матер, да га она за то пита. Но јеванђелист Марко, који се свуда одликује краткоћом, не спомиње овде матер Заведејевих синова, прво, да би био краћи а друго што је знао, да је ова жеља била Јаковљева и Јованона те је и мати говорила оно, што су јој синови казали да говори. Међутим узрок је овоме питању у томе. што је спаситељ ученицима обећао: да ће они (ученици) кад син човечији седне на престолу славе своје, такође сести па дванаест престола и судити на дванаест колена израиљевих а као што и Лука сведочи, сви су тада држали, да ће Христово царство бити земаљско. Но колико ли је горку успомену овога славољубивог тражења осетио један од ових ученика (Јован) кад је стојећи испод Спаситељевог крста гледао два распета разбојника са леве и десне стране јудескога цара.

А Исус им рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу, коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

Спаситељ им вели, да не знају шта траже, јер су они у овоме царству очекивали одмор и уживање разумевајући некакво земаљско царство. Овде чаша означава страдања а крштење смрт Спаситељеву. Но са овим речима Христос је још и то казао: да ко не буде учасник његовог страдања тј. ко не буде живео његовим животом тај не може бити учасник његовог царства тј. вечног блаженства.

А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим, крстићете се. Али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је спремљено.

Желећи силно да им се испуни што су тражили, ученици све обећавају па и ако Спаситељево питање нису разумели. Но истина је да се и Христов одговор на њима испунио; јер је Јаков попио чашу тешких страдања и крстио се крштењем крви за Христа, почем у оно време цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве, и погуби мачем Јакова брата Јованова а и Јован је свој дуги живот провео у мукама и тешком страдању. Међутим Спаситељ им не обећава тражена места и вели, да им иста не може дати, али не за то, што их он збиља не може наградити као своје последоваоце, јер би то било противно јасној науци Св. Писма; нити опет износи овде себе као нижег од Оца, као што Аријани мисле, јер је на дру гом месту казао ја и Отац једно смо, него овде говори као човек а као Бог казаће праведницима на страшном суду: примиtе царство које вам је приправљено од постања света.

И чувши то десеторица (остали ученици) почеше се срдити на Јакова и Јована.

Заиста овде изгледа чудноват овај појав, јер се види: неразумевање, славољубље и негодовање међу Апостолима, тим изабраним сасудима које је Бог из целога света избрао. Но то ипак не треба никога да зачуђава, јер су и Апостоли били људи, прости рибари и неписмени па ипак њих је Бог изабрао за проповеднике јеванђеља. Дакле, у то време такви су били апостоли, али после Христовог васкрсења и кад им је Спаситељ отворио ум, да разуму Свето писмо и кад је Дух свети сишао на њих у педесети дан онда почеше говорити разним језицима, прорицаху и испунивши се Божијом благодаћу, постадоше премудри и савршени, пуни врлине. И Спаситељ Исус Христос знајући, да Јаков и Јован траже првенство за то, да би били старији од осталих ученика, одбија ту њихову намеру као идолопоклоничку и затим учи, како се у хришћанству добиј а првенство.

А Исус дозвавши их рече им: знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, тај нека вам служи; и који хоће први међу вама да буде, тај нека буде свима слуга. Јер и син човечији није дошао да му служе, него да служи и да да. душу своју у откуп за многе.

Дакле у хришћанству првенство се добија: смерношћу, послушношћу и пожртвовањем, па за то Спаситељ себе и наводи за пример.

Беседа на пету недељу Великог поста

У име Оца и Сина Св. Духа

Побожна браћо!
Савет који је Господ у данашњем Јеванђељу дао својим ученицима има ту цел, да их поучи смерности па им за пример наводи не само своју смерност већ и своју неограничену љубав према на ма, па зато и каже: И син човечији није дошао да му служе него да служи и да душу своју да и откуп за многе. Смерност је дакле нераздвојна од љубави према ближњем. Јер збиља, кад видимо где цар царева, творац неба и земља, свемогући Бог, коме се анђели клањају, служи људима и пере ноге својим служитељима, онда зар можемо имати још јачег и јаснијег примера смерности? И може ди нас ма шта друго јаче од овога примера убедити, да треба да избегавамо гордост и да се одликујемо у смерности?

Кад су, као што смо у данашњем Јеванђељу видели, Јован и Јаков тражили од Спаситеља првенство и старешинство, они су тиме показали и знаке гордости; а кад су се опет остали десет Апостола наљутили на овако Јованово и Јаковљево потраживање, они су својом љутњом и негодовањем показали знаке зависти, а завист је недостатак љубави; па због тога и Спаситељ у науци о смерности спојио је и науку о љубави, како би не само ону двојицу већ и осталих десет Апостола поучио.

Но Спаситељеве речи нису смерале само на поправку његових ученика, него и на спасење свију хришћана. Због тога је и Господ спојио у овој својој науци оба примера: о смерности и о љубави како би цео свет научио, да су ове две врлине нераздвојне као и сунце од светлости, и ватра од топлоте, као и тело од тежине.

Љубав према Богу обухвата свог човека, јер смо дужни да Бога љубимо свим срцем, свом силом и свом помишљу, а за љубав према ближњем одредио је Бог за меру: једнакост, јер нам вели: љуби ближњег као себе самог. Љубав дакле према ближњем спојена је са смерношћу, јер ако у човечијем срцу нестане љубави одмах и у памети човечијој нестане смерности, а где нема смерност, ту нема ни љубави.
Кад по заповести Божијој љубимо ближњег, ми све оно што радимо за себе сасвим смо вољни, да то урадимо и за нашег ближњег. И тако, кад ближњег љубимо као себе саме, онда је немогуће да нам се прохте, да од ближњег узмемо првенство; немогуће је да нам се прохте, да ради наше части хоћемо његово, понижење. А кад тражимо првенство над ближњим, кад се љутимо, на онога, који нам то неда, кад негодујемо против онога, који неће да нам се клања и кад хоћемо, да људи мисле да смо ми виши од других људи, онда ми не љубимо ближњега као себе, већ, себе љубимо више него ближњега. Кад дакле у срцу нашем нема довољно љубави према ближњем, онда и у разуму нашем нема смерности.

Смеран човек и ако је благородан, и. ако је богат или на високом положају, и ако друге надмашује и по мудрости и по свему, он ипак никад не заборавља да је земља и прах, као и остали људи, па не само што не тражи првенства већ увек хита да друге почаствује јер их, као своје ближње, љуби као и цебе самог па им од свег цпца и жели оно, Што и себи самом, Но кад човеком овлада гордост онда он врло слабо помишља, да је свакоме смрт на прагу и да после смрти све земаљско као сан пролази.

Због тога, др. бр. угледајмо се на нашег Господа и Спаситеља, јер он и ако је имао да изнесе за пример олике величанствене и божанске црте своје, ипак вам показа само смерност, говорећи: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу. И заиста, Он, свемогући творац кога анђели славе, узима облик свога створа, бива човек! Он као дете плаче у витлејемским јаслама; он као пријатељ пролива сузе на Лазаревом гробу; он као страдалник оплакује варош Јерусалим: као уморан и жедан седа поред самарјанског студенца и као дремован спава у лађи! Он пун милосрђа дружи се са грешницима; Он, најсветији, повлачи се на суд као кривац и као злодјеј разапиње се на крсту међу разбојницима и напо-слетку умире и сахрањује се као да је смртан! Ово је дакле Бог, али не по милости као што су идолопоклонички богови, већ Бог по природи, Бог истинити који је постао и човек ради човечијег спасења показавши нам тиме највећи пример смерности. Ова велика и неизмерна смерност нашег небеског учитеља произишла је из љубави и ту истину посведочава сам Бог кад каже: да му је свет тако омилео, да је и сина свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни и ову је љубав Спаситељ највише посведочио, кад је себе на смрт предао за спасење света, јер и сам каже: кад ко душу своју положи за пријатеље своје, онда од те љубави нико веће нема.

Из свега овога дакле јасно се види, да је врло тесна веза између љубави н смерности; јер уколико је већа љубав утолико је већа и смерност; и, да нигде нема љубави без смерности нити смерности без љубави.

Кад би се, др. сл. љубав и смерност налазили свагда у.срцима свију људи, онда више не би било мржње ни оговарања, не би било лажи ни лукавства, не би било тираније нити би се икад чуло за крађу и убиство. Онда би грађани са радошћу слушали своје старешине и покоравали им се, а старешине и власти уопште бринули би се о грађанима као добри родитељи о ваљаној деци. Онда, би у варошима био мир; на пијацама владала би истина; у друштву искреност, у радњама правда и у црквама побожност да, тада би земља била као рај, свет би био као небо а људи би били земаљски анђели!

Но ко од нас др. сл. не жели овако стање? А кад ово опет зависи од нас, јер заиста сваки човек може имати довољно и љубави и смерности, онда угледајмо се на нашег Спаситеља и Господа, подражавајмо његовом животу и слушајмо његову науку па ћемо далеко од сваке гордости, као највећег греха, и на земљи бити блажени и благословени а на небу спасени и међу изабранима во вјеки вјеков. Амин.

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби“. Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“.

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота – бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли“.

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа – плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

2. април у 19ч.

Предавање у Шапцу

Предавање Митрополита крушевачког Давида у Шапцу

У организацији Епархије шабачке, у амфитеатру Академије струковних студија у Шапцу, 2. априла 2026. године са почетком у 19 часова одржаће се треће предавање великопосног циклуса „Пост и милосрђе”.

Предавање ће одржати Његово Високопреосвештенство Митрополит крушевачки г. др Давид на тему „Црквено слово о милосрђу у времену Великог и Часног поста. Јеванђелско-предањско искуство у Православној Цркви“.

Мајка светог Василија Острошког

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом редовном пролећном заседању у мају 2025. године, прибројао лику светих свету и блажену Ану, мајку светог Василија Острошког, а за дан њеног празновања је одређен 30. април/13. мај, дан после спомена светог Василија Острошког.

О новопросијавшој светитељки се зна мало, али то не умањује њену светитељску личност. Преподобни Јустин Ћелијски наводи у Житијима светих за 29. април/12. мај да су родитељи светог Василија Острошког били Петар и Ана Јовановић из Мркоњићâ у Поповом Пољу. Тај простор походили су, проповедаjући реч Божју, најпре свети апостоли Павле и Тит, а потом и свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Ту је Свети Сава основао и једну од својих свештених епископија.

Преподобни Јустин Ћелијски даље наводи да су родитељи светог Василија живели веома скромно и благочестиво. Његов отац, Петар Јовановић, свакодневно је, од јутра до вечери, радио тешке послове како би својој породици пружио оно што је било најнеопходније. Ана Јовановић је молитвено бдила над својим чедом са мајчинском и жртвеном љубављу, усадивши у његову душу искру вере. Свети Василије Острошки је у родитељском дому примио прва знања о вери и животу у Цркви. Тако је, благодарећи својој мајци, научен првим молитвама и усмерен на врлински начин живота. Управо је молитвено-врлински етос био постојани темељ живота светог Василија Острошког, и то од његовог раног детињства.

Тако је света и блажена Ана стала у ред многобројних светих мајки које су, са смирењем, љубављу, жртвом и следовањем вољи Божјој, родиле и одгајиле будуће светитеље. Света Емилија (мајка светог Василија Великог), преподобна Нона (мајка светог Григорија Богослова), света Антуса (мајка светог Јована Златоуста), преподобна Анастасија Српска (мајка Светог Саве) и многе друге свете мајке постале су пример истинске побожности, непоколебиве вере, истинске смерности, самопожртвовања и благодарног служења Господу. Али, што је најважније, ове праведне мајке су све од Бога им дароване таланте и љубав уложиле у своју децу.

Света и блажена Ана је била сахрањена на старом сеоском гробљу у Мркоњићима, у непосредној близини гробљанског Светониколајевског храма. Нажалост, због људске немарности, гроб мајке светог Василија Острошког је у једном временском периоду био заборављен. Постоји записано сведочанство о чудесном проналаску гроба свете Ане. У том сведочанству се наводи да је извесног Трифка Милутиновића из Мркоњићâ пресрео старац са дугом седом косом и брадом на стази која се спушта ка главном путу, представљајући се као монах. Казао је да је на сеоском у гробљу, седам корака од десног угла црквице светог Николе, сахрањена мајка светог Василија Острошког, да би после те поруке неким чудом тај монах изненада нестао. Трифко је послушао савет, пошао на сеоско гробље, одмерио седам корака од цркве и копао све док није наишао на гробно место где се данас налази споменик светитељевој мајци. Споменик који се до данас налази над местом погреба светитељке подигли су житељи Поповог Поља, а освештан је 1966. године од стране блаженопочившег митрополита дабробосанског Владислава.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у мају 1996. године, извршено је пресвлачење моштију светог Василија Острошког и уприличена је вишедневна литија са светитељевим моштима. Блаженопочивши патријарх српски Павле је, са многобројним архијерејима, свештенством и монаштвом, предводио литију кроз Херцеговину. Тада су мошти светог Василија Острошког биле положене и на гроб његове свете мајке.

На празник светог апостола и јеванђелиста Марка 2023. године, служена је света Литургија у Светониколајевском храму на старом сеоском гробљу у Мркоњићима. После свете Литургије, служен је помен на гробу мајке светог Василија Острошког и извршен је чин обретења њених светих моштију. После уклањања првог слоја земље откривене су кости које су, по свему судећи, припадале неколицини различитих људи. Међу овим костима је пронађен и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. То је био знак да је потребно копати још дубље. Даљим копањем откривен је стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезним крстом са обе стране. Настављено је са копањем и на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара је откривена танка надгробна плоча која наткрива још један гроб. Наведена плоча је пажљиво уклоњена уз стручни надзор и искусне савете археологâ, лекарâ и присутног свештенства. Тако су пронађене мошти свете и блажене Ане. У свечаној литији су пренете од гробља до манастирског храма светог Василија, где су омивене и положене у кивот.

Део моштију светитељке је положен у кивот у Саборном храму светог Василија Острошког у Никшићу.

У химнографији која је спевана у славу Божју, а у част свете и блажене Ане, истичу се њена жртвена љубав, као и молитвеност и истрајност у подвигу. Заједно са својим супругом Петром блажена Ана се упоређује са родитељима Пресвете Богородице, јер су, попут светих Јоакима и Ане, своје чедо предали на службу Богу у оближњој Световаведењској обитељи. У стихирама се наглашавају њена храброст и постојаност, али и спремност да, задојена љубављу Христовом, ту љубав пренесе и на своје чедо. Према речима химнографа, света Ана је постала драгоцени украс Српске Цркве и наставница свим мајкама које, угледајући се на њу, васпитавају своју децу „у страху Господњемˮ, у духу светог Јеванђеља.

Стојећи пред кивотом свете и блажене Ане и њеног сина, светог Василија Острошког, духовним и телесним очима гледамо неизрециво чудо, гледамо како је Божјом љубављу и Његовим старањем о нама побеђен поредак природе, јер целивамо свете мошти којих се није дотакла трулеж пролазности. Чудесна је и љубав којом нас грли мајка светог Василија. Света Ана нас грли као што је грлила свога сина, поучава нас као што је поучавала њега, буди наша лења и успавана срца, позивајући нас на ревност у молитви и на истрајност у добрим делима. Гледајући ово чудо које Господ преко светих Својих твори, остаје нам само да искрено упутимо молитву новопросијавшој светитељки: Праведна и света мајко, родитељко светог Василија Острошког, погледај на нас и врати нас на пут са којег смо одступили; одагнај од нас људску сујету, гордост и отуђеност, а у наша срца усади мир, љубав, радост и сваку врлину, како бисмо достојно славили Господа нашег, корачајући ка радости Царства небеског!

Мајка светог Василија Острошког

за нови храм

у Шипурским Ливадама

Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј је служио 24. марта 2026. године Чин побијања крста и освећења земљишта за нови храм Рођења Пресвете Богородице у шабачком насељу Шипурске Ливаде.

Молитвеном чину присуствовало је свештенство и верни народ шабачког краја.