исповедница из Јашија

Румунска православна црква локално проглашава канонизацију свете Бландине из Јашија

Локално проглашење канонизације свете Бландине Исповеднице одржано је у недељу у Митрополитској катедрали у Јашију.

Свечани догађај одржан је на крају Божанске литургије коју је прославило сабрање седам јерараха предвођено митрополитом Молдавије и Буковине Теофаном.

Синодски томос о проглашењу канонизације уручио је помоћник епископа ботошанског из Архиепископије Јаши.

Званичним чином је декретирано да ће се „света Бландина Исповедница из Јашија убројати међу свете Цркве и помињати химнама хвале на њен празник, 24. маја, сваке године, и да ће бити укључена у Синаксару, литургијским књигама и календару Румунске православне цркве“.

Порука патријарха Данила

Његово Блаженство Патријарх Данило послао је поруку поводом свечане прилике, истичући смирење и послушност Свете Бландине.

„Света Бландина је показала дубоку смиреност, обављајући у затвору, заједно са својом рођаком, најпонижавајуће задатке, увек имајући на уму речи Господа Исуса Христа: ‘Ко хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга’ (Марко 10:44).“

„Тако, оно што је свет сматрао понижењем, исповедница Христова обукла се у одећу смирења угодну Богу, претварајући најнижи посао у скривени труд љубави према Богу и ближњем“, нагласио је Патријарх Румуније.

Поруку је представио Разван Михај Клипичи, патријаршки саветник у одељењу за културу, сликарство и рестаурацију Патријаршијске администрације.

Јака вера у Бога

На крају догађаја, митрополит Молдавије и Буковине Теофан рекао је да је Свету Бландину дефинисала њена јака вера у Бога и у Божју љубав према свету.

„Вера се пројавила, како сведочи Свети Павле у Посланици Јеврејима, кроз познање невидљивих ствари и добијање онога чему се нада. Другим речима, вера Свете Бландине била је сигурност у погледу Божјег присуства у њеном животу и у животу света. А добијање онога чему се нада значило је да је Царство Небеско и вечни живот већ живела овде и у њено време Света Бландина Исповедница.“

„Она је показала исповедничку храброст у Бесарабији и Сибиру, у Букурешту и у Јашију. Стога треба да захвалимо Богу на овом дивном дару, који постаје извор утехе у Светом Духу, поред Свете Параскеве, великомученика Георгија, и Светог Јосифа Милостивог, који су такође дошли у Јаши из благословених земаља Бесарабије“, додао је митрополит Теофан.

Света исповедница Бландина из Јашија

Света Бландина исповедница из Јашија рођена је 24. фебруара 1906. године у селу Грушеуци, округ Хотин, у Бесарабији, од оца Захарије и презвитере Серафиме Поповић.

Завршила је студије за учитељицу и удала се за инжењера Георгија Гобјилу 1926. године. Заједно су имали сина Владислава. Након совјетске окупације Бесарабије 1940. године, породица је депортована у Сибир, где је патила 15 година.

Године 1957. стигла је у Румунију. Њен син и снаја, непријатељски настројени према вери, приморали су је да бира између Бога и породице. Мајка Бландина је без оклевања изабрала веру, остала је без крова над главом и на крају стигла до Јашија, где је пронашла подршку хришћанске породице.

Постала је дискретно, али постојано присуство у Митрополитанској катедрали у Јашију, посвећујући своје време молитви, превођењу и преписивању акатиста и помагању онима којима је помоћ потребна. Света исповедница Бландина се упокојила у Господу 24. маја 1971. године.

Опште проглашење Свете Бландине и осталих 15 светих жена које је Свети синод канонизовао 2025. године одржано је 6. фебруара у Патријаршијској катедрали у Букурешту.

Православна Црква 19. маја по новом, 6. маја по јулијанском календару молитвено прославља Праведног Јова.

Тропар, глас 1.

Видевши богатство врлина Јовових, мишљаше ђаво да их отме од праведника, и раскида тело његово, али му ризницу духа не украде; Пронађе наоружану душу непорочног Јова - а мене обнаживши, пороби. Пре него дође мој крај, избави ме лукавога, Спасе, и спаси ме.

Кондак, глас 8.

Показао си се, свеславни, као истинит и праведан, побожан, непорочан и освештен, Божији угодниче истинити, и просветио си свет трпљењем својим, трпљиви и праведни Јове. Зато сви, богомудри, успомену твоју у песмама славимо.

Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу, у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога.

Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5).

Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).

Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).

Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).

И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој - синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; - него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).

А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).

Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.

Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17.

Првог архиепископа и просветитеља српског

Српска Православна Црква 19. маја по новом, 6. маја по јулијанском календару молитвено прославља Пренос моштију Светог Саве, Архиепископа српског.

Тропар, глас 3.

Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао, светитељу Саво, најпре си твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном Рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Тропар други, глас 8.

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Саво премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Кондак, глас 6.

Заступниче невољних, у напастима помоћниче, молитвениче пред Владиком, не презри нас смерне због грехова, но предухитри и истргни из вечних мука оне који те са вером моле. Похитај на заступљење и пожури у помоћ, заступи оне којите песмама хвале, светитељу Христов Саво.

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског.

Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:

Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство".

Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку.

Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".

Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче".

Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.

Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.

Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.

После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.

Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин!

Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби.

Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава.

О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три.

Чудотворна иконе Мајке Божије

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање образа Божије Матере – Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском Владичином женском манастиру, 1878 године.

Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле – у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,, Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, – тражи да за тебе одслуже Mолебан и оздравићеш душом и телом “.

Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање.

Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке.

У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова.

Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом.

Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници.

Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало – Чаша која се не испија.

По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије.

Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ.

После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао.

До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста.

У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога.

Између 1928. г. – 1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе.

Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке, Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали.

Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80-их година ХХ века.

На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебана за исцељење од пијанства, читањем акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Висоцки. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебана Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи.

У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа.

У Серпуховом почива једна икона Божије Матере, Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији.

У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке.

Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу Небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу.

Најважније богослужење икони Небесне Заступнице је 18./5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже молебани за њих, ближње и рођаке.

Ова икона, прославља се 18. маја по новом односно, 5. маја по старом календару.

 Чуда

 Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије.

До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX в. старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној – Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову.

Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње.

Изображење

Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје.

Видимо да Мајка Божија подиже Своје пречисте руке, молећи Сина Свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна.

Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу.

Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – Који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује – да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима.

Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко Своје иконе помогла.

Тропар, глас 4

Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом Свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

Шеста недеља после Пасхе

Недеља Слепог (грч: Κυριακή του Τυφλού), шеста недеља после Пасхе спомиње исцељење слепорођеног. Ово чудо које се догодило у току Педесетнице, извршио је Спаситељ и тиме открио своју славу и силу. Иако је даровао слепом од рођења вид, Јудеји су били озлојеђени на Спаситеља, јер је исцељење било у суботу (Јн 9,1-38). Исцељени је својим телесним очима видео онога који је за себе рекао да је Светлост света и својим Васкрсењем осветлио целу васељену.

Служба која говори ο овом чудесном исцељењу, поје се од недеље до среде шесте седмице. Однос тог чуда према празнику Васкрсења Христовог, Црква показује када поје да се слепи читав просветљује и Светлодавца познаје – Светлодавца који је трећега дана засијао из гроба и обасјао земљу Својим Васкрсењем, из Кога је људима који су седели у тами засијала препорађајућа светлост. Служба у част овог чуда врши се још и у понедељак, уторак и среду, када већ долази оданије Васкрса. У шесту недељу и на оданије Васкрса пева се катавасија Вазнесења “Спаситељу Богу”. Успомена на овај догађај позната је већ у Типику Велике цариградске цркве из ΙΧ-Χ века.

Шесте недеље од Пасхе, прослављамо чудо које је наш Господ и Спаситељ Исус Христос учинио на човеку слепом од рођења (Јеванђеље по Јовану 9, 1-38). Често се понавља да Јеванђеље по Јовану открива Христа као Светлост света. У овом јеванђељском сведочанству, Христос, пре него што ће обновити вид слепом човеку, објашњава да Он јесте Источник светлости.

Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ када     нико не може радити. Док сам у свету, Светлост сам свету (Јован 9, 4-5).

Човек кога је Исус исцелио овог дана био је слеп од рођења. Господ не обнавља само његов вид, Он не лечи напросто један болестан орган, већ изводи потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Он даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божији узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Библији: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).

Можемо да направимо везу између чуда са слепим  човеком у Силоамској бањи и са исцељењем раслабљеног у Витезди (Јован 5, 1-18). У бањи Витезди, Исус не каже раслабљеноме да скочи у воду. Он не обнавља никакав нарочити обред нити користи материјалну помоћ за исцељење, већ лечи непосредно и лично. Раслабљени се опоравља самом речју Господњом.

У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења.

Господе, човеку слепом од рођења,
вид си обновио рекавши му:
„иди умиј очи, да би могао гледати
и славити моје Божанство“.

(Канон, песма 4, тропар, глас 5)

Исцеливши слепог од рођења, Исус га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. Човек који је јуче био слепи пројак, данас види Господа и верује у Њега, клања Му се ничице и исповеда своју веру.

Христе Боже наш, Сунце Правде,
Ти си двоструко просветлио слепога.
Својим пречистим рукама,
просветлио си човека који од мајчине утробе
лишен беше светла.
Просветлио си, такође, очи нашег срца
и учинио нас синовима светлости,
да бисмо у вери могли говорити:
„Велика је и неизрецива милост Твоја,
Господе и Човекољупче, слава Теби!“

(Апостих, глас 8)

Пре него што је Христос учинио чудо, ученици су га питали: „Учитељу, ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Ово је питање које сами себи увек постављамо када нам се догоди нека несрећа. Без неке посебне намере и упркос нама самима, ми увек тражимо узрок зла који нас је задесио, сматрајући га казном. Ми, дакле, поступамо као Јовови пријатељи. Ако Јов пати, значи да је грешио, и Бог га, како они кажу, кажњава да би се покајао.

Али, Јов зна да је невин и убеђен је да га Бог неће оставити у патњама: „Али, знам да је жив мој Искупитељ“; „Нека Бог позна моју доброту“ (Јов 19, 25 и 31, 6). Иако наглашава своју невиност, Јов пита Бога за смисао свога страдања. Иако изнемогао од жалости, Јов ипак остаје веран Богу током кушања и клања се Богу свемоћноме.

Свако се пита: одакле долази зло? На ово питање Књига о Јову даје следећи одговор: „зло не долази од Бога“. Пажљиво прочитајмо пролог књиге о Јову. Видимо да Бог допушта да будемо стављени на кушање, али да не испоручује свога слугу зломе, то јест сатани. „А Господ рече сатани: Ево ти га у руке, али му душу не дирај“ (Јов 2, 6). Јов седи у пепелу, изгубивши све, али одбија да ропће, против Бога и одговара својој жени: „Добро смо примили од Бога, а зло зар нећемо примити?“. (Јов 2, 1). Долазак Сина Божијег у свет, Његово Оваплоћење, заиста нам потврђује да Бог није оставио род људски у беди, и да на себе прима све патње света. Јов који седи у пепелу, исмејан од свију – то је Христос на крсту.

Вратимо се на човека који беше од рођења слеп. Одговор који Исус даје својим ученицима код Силоамске бање у погледу овог човека и његовог зла је загонетно: „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њему“. На први поглед, чудо које следи непосредно након ових речи, уствари пројављује дело Божије. Ми смо задовољни одговором, јер слепи човек истог тренутка бива излечен, али такође знамо и то да се свака Христова реч у Јеванђељу односи на све људе. Данас, суочен са болешћу, са масама хендикепираних, ми још увек постављамо исто питање: „Који је смисао људских патњи?“.

Хајде да се научимо следећој поуци из Књиге о Јову: видевши страдања других људи, треба да ћутимо, у страху да Бог не суди нашој безосећајности, као што је учинио са Јовова три пријатеља, која онако самоуверено саветоваху страдалника. Боље је делати него говорити. Хајде да не држимо говоре о патњи и хајде да будемо од стварне помоћи нашим ближњима, које сусрећемо стално и свуда у нашим животима.

И ако се у свом животу сусретнемо са патњама, ако је дошао ред и на нас да их осетимо, немојмо губити наду. Као Јов, сећајмо се да је Бог бранитељ оних који пате, да је близу свих ожалошћених: „Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“ (Јеврејима 2, 18)

Под духовном заштитом Светог Василија 32 године просвећује српски народ

Богословски факултет „Свети Василије Острошки“, тада као Духовна академија, основан је у Фочи 1994. године да Дрина не буде граница, већ кичма српског народа, која спаја и јача братске везе, да Христовом светлошћу просвећује српски народ, истакнуто је прослави крсној слави те високошколске установе.

После свете Литургије у храму Светог Саве, којом је началствовао јереј др Србољуб Убипариповић, декан Богословског факултета у Београду, и освећења славског колача, у Градском позоришту је одржана свечана академија. Подељене су дипломе за шест дипломираних теолога и три мастера теологије, који су та звања стекли између две крсне славе, као и награде најбољим студентима са просеком оцена изнад 9,50. Најбољи међу најбољима, са просеком оцена 9,97 јесте студент четврте године Његош Ћебић из Рогатице. „Уз труд и веру, све се полако стигне“, каже Ћебић. 

Славску беједу одржао је асистент Богословског факултета Светог Василија Острошког Дарко Крсман, подсетивши да богословље није знање о Богу, већ пут ка Њему, а вера сусрет Бога и човека. Он је истакао да богословље подсећа српски народ да ходајући земљом никада не престане да се држи неба.

Декан Богословског факултета у Београду јереј др Србољуб Убипариповић је истакао да је дан Светог Василија Острошког сверадосни празник свих хришћана широм света без обзира на нацију и боју коже. „Богословски факултети у Београду, Фочи и Либертвилу су триптих највиших богословских и академских училишта Српске Православне Цркве и нашег благочестивог српског народа. Упутили смо заједно молитве Светом оцу Василију Острошком да нас молитвама укрепи и да настави да наткриљује овај град и овај факултет“, рекао је др Убипариповић.

Декан Богословског факултета протојереј-ставрофоро Дарко Ђого је подсетио да су факултет пре 32 године основали великани српске богословске мисли, архијереји дабробосански Николај, захумско-херцеговачки Атанасије, црногорско-приморски Амфилохије и бачки Иринеј, а међу оснивачима су били и истакнути универзитетски професори Војислав Максимовић и Жарко Видовић. „Тадашња Духовна академија у Србињу почела је рад под покровитељством Светог Василија Острошког у врло тешком времену. Са њом се дешава исто оно што се дешава са српским народом и са хришћанском благом вешћу, а то је да је увек сви потцењују и сви сматрају да је готова и да јој је ту негде крај, али она увек васкрсне и даје нове плодове“, рекао је др Ђого.

Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ покрива Фочу духовним штитом и један је од стубова њеног идентитета, истакао је начелник општине Милан Вукадиновић, док је ректор Универзитета у Источном Сарајеву Милан Кулић поручио да овај факултет даје посебан печат постојању и развоју универзитета. На Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ тренутно се образује око 350 студената.

Охридски пролог 16/3. мај

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети синод одобрава одлуке о канонизацији

Свети синод Руске православне цркве састао се 14. маја 2026. године у Патријаршијској и синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви под председавање патријарха московског Кирила.

Након седнице, Владимир Легојда, председник Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима, изложио је одлуке које је Синод усвојио, укључујући питања која се односе на црквену администрацију и канонизацију.

Према Легојдиним речима, чланови Светог синода саслушали су извештај патријарха Кирила о његовој недавној првосвештеничкој посети Кубанској митрополији.

Легојда је даље изјавио да је Синод размотрио извештаје које су поднеле синодалне институције у вези са њиховим активностима током 2025. године. Након дискусије, чланови су одобрили годишње извештаје синодских одељења и институција.

Свети Синод је такође потврдио дневнике Синода Патријаршијског егзархата Западне Европе од 11. фебруара 2026. године, као и дневнике Синода Средњоазијске митрополитанске области од 17. марта 2026. године.

Значајан део састанка био је посвећен питањима канонизације. Синод је саслушао извештај епископа троичког Панкратија, председника Синодске комисије за канонизацију светих, у вези са молбом коју је поднео митрополит Јекатеринбурга и Верхотурја Јевгеније за уврштавање монаха Владимира (Јелизарова) у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве.

Након разматрања, Свети Синод је одлучио да уврсти име монаха Владимира Јелизарова у званични регистар новомученика и исповедника Руске Цркве. Синод је даље одлучио да, уколико се његове мошти открију, оне треба поштовати као свете мошти. Такође је одлучено да се иконе новопрослављеног светитеља насликају ради поштовања и да се његово име дода на претходно одобрени Синаксис Светих Јекатеринбурга и Перма.

Синод је такође размотрио молбу коју је поднео митрополит Орловски и Болховски Тихон у вези са укључивањем Атанасија Андрејевича Сајка у Синаксис Новомученика и Исповедника Руске Цркве. Синод је одлучио да Атанасија Сајка, који се упокојио 1967. године, уврсти међу исповеднике Руске Цркве.

Према одлуци Синода, часни остаци блаженог Атанасија Сајка, уколико буду пронађени, такође треба сматрати светим моштима и указивати им се одговарајуће поштовање. Синод је такође одобрио сликање икона у његову част и додао његово име на Синаксис Светих Орловских.

Поред тога, Синод је размотрио предлоге који се тичу регионалних Синаксиса светих. Одговарајући на молбу митрополита Јована Јошкар-Олинског и Маријског, Синод је одобрио званични списак Светих Маријске митрополије и утврдио датум њиховог помена.

Синод је такође прихватио захтев митрополита Теодосија Самарског и Новокујбишевског да се Синаксис Светих Самарске митрополије допуни именом Светог Герасима (Доброседова), епископа Астраханског, који је једанаест година водио Самарску епархију и упокојио се 1880. године.

Светиње настале из живота Цркве и за живот Цркве

Историјска изложба под називом „Свети Сава“, приређена поводом великог јубилеја – 850 година од рођења Растка Немањића, светитеља Саве, првог Архиепископа самосталне Српске Цркве, просветитеља, дипломате, законодавца и прве у низу најузвишенијих личности српске духовне и културне историје – свечано је отворена 14. маја 2026. године у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду.

Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирија, у чијој личности се сабира осмовековна непрекинута српска духовна нит од Светог Саве до данас, отворио је изложбу и том свечаном приликом поручио:

– Поштована господо архијереји, уважени представници Српске академије наука и уметности, представници државних и културних установа, драги гости, вечерас се у овом простору не отвара само једна изложба. Пред нама се отварају двери осмовековног српског духовног, културног и историјског памћења, окупљеног око личности Светога Саве — личности која је дубље од било кога другог обележила пут Српске Цркве, српске културе и самосвести нашег народа.

Зато није случајно што изложба носи једноставан назив – „Свети Сава“. Јер име Светог Саве већ вековима у себи сабира најдубље слојеве духовног, културног и историјског искуства српског народа. У том имену сусрећу се Хиландар и Студеница, Жича седмоврата, Кареја и Горња испосница, Крмчија и Типици, иконе и храмови, богослужење и уметност, а изнад свега жива вера народа.

Ова изложба зато има много шири значај од једног јубиларног подсећања. Она показује колико је светосавско наслеђе прожело различите векове и различите облике српске културе: од средњовековних светиња, рукописа и икона, преко уметности потоњих столећа, до савременог стваралаштва. Пред нама није само историјски преглед, него сведочанство једног дугог и непрекинутог трајања, сталног присуства Светог Саве међу Србима.

Посебан благослов ове изложбе јесте присуство светиња које су из царске лавре манастира Хиландара стигле у Београд као живо сведочанство везе Свете Горе, Српске Цркве и нашег народа. Међу њима су иконе пред којима су се молили Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, Карејски типик који сведочи о поретку Савиног духовног живота, као и светиње које вековима припадају не само нашем народу, него и живом молитвеном и духовном искуству васељенске Цркве.

Ова изложба зато не говори само о историји српске културе и уметности. Она говори и о Цркви као простору у коме су та дела настајала, за који су стварана и из кога су добијала свој пуни смисао. Црква их је вековима чувала, тумачила и предавала новим поколењима. То чини и данас, а чиниће светим Савиним молитвама, до свршетка света.

У срећним и слободним временима српски народ је живео у својој држави и Богу се молио у својој Цркви. Али постојала су и времена таме и страдања када државе није било, а Црква је остала. У њој је народ чувао своје памћење, свој језик, своје светитеље и своје светиње. У њој је, чувајући све то, сачувао себе.

И управо су ова дела која вечерас стоје пред нама кроз различите епохе имала другачију, али подједнако важну улогу. У временима слободе уздизала су лепоту богослужења, изражавала снагу вере и достојанство једног хришћанског народа, а у временима страдања, расејања и неправде подизала су ум и срце ка небу, крепила, тешила и подсећала народ ко је, коме припада и куда треба да иде.

Свети Сава је најпре себе измирио са Богом, па је зато могао да буде миротворац међу људима. Из мира који је стекао, мирио је браћу, сабирао завађене, градио Цркву, уређивао народни живот и отварао путеве према Истоку и Западу. Светлост коју је примио није задржао за себе. Претворио ју је у дело, у службу, у просвећивање, у бригу за сваког човека и народ.

Нека би и ова изложба у временима немира, подела, буке и многих обмана била позив на измирење, на трезвеност, на разликовање истине од лажи и светлости од таме. Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности. Управо зато оно и данас има снагу да нас охрабри да стојимо на страни истине.

Ове светиње и ова дела нису настајали да буду тек неми украси на зидовима музеја, нити само тема учених анализа и тумачења. Оне су настале из живота Цркве и за живот Цркве. Настале су да надахњују, укрепљују, просвећују и освећују. У себи носе снагу вере, храброст у временима искушења и светлост која показује пут онда када многа друга светла бивају угашена.

Оно што су ове светиње и ова дела значили поколењима пре нас, то могу значити и онима који долазе после нас. Оне су чувале наше претке у тешким временима, учећи их ко су, коме припадају и како да остану усправни онда када је било најтеже. Зато верујемо да ће и будућим поколењима бити извор снаге, утехе, храбрости и духовног оријентира.

Посебну благодарност дугујемо Музеју Српске Православне Цркве, Српској академији наука и уметности, ауторима изложбе, бројним сарадницима, установама и појединцима који су учествовали у овом великом подухвату, а нарочито свештеном братству манастира Хиландара и свима који су омогућили да овај велики јубилеј буде обележен на начин достојан Светог Саве и његовог наслеђа.

Ова изложба није само поглед у прошлост. Она је сведочанство живог трајања светосавског предања и позив да и у нашем времену будемо достојни свега онога што смо наследили у њему. Јер док год будемо умели да чувамо то наслеђе и да живимо из њега, знаћемо ко смо, коме припадамо и куда треба да идемо. Нека нас ова изложба томе још више приближи.

Молитвама Светог оца Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас.

Епископ Платон (световно име Миливоје) је рођен 29. септембра 1874. године у Београду од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а затим школовање наставио у Београдској богословији, где се замонашио док је похађао трећи разред.

По завршетку Богословије је рукоположен за ђакона и презвитера. Године 1896. одлази у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор је службовао у Алексинцу и Јагодини и за то време је одликован достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

У току Првог балканског рата 1912. године архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног Епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је Патријарх српски Варнава 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја и Анастасија из Руске Православне Заграничне Цркве, као и епископа бачког Иринеја, бостонског Макарија и сремског Саве. За Епископа охридско-битољског је изабран 22. јуна 1938. године. Следеће године је премештен у Бању Луку.

Као Епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти Независну Државу Хрватску, он је одговорио: Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свог духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког је убио усташа Асим Ћелић. Владичино унакажено тело је пронађено у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. године је пренет у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године га је прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Тропар, глас 8:  У чаши Христовој сапричасниче  и апостолима санаследниче,  свештеномучениче Платоне, архипастиру бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног,  који сад наслеђујеш са паством твојом, што ради вере праве с тобом пострада. И сада, Светитељу, са новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију да спасе род наш православни.

Кондак, глас 3:  Црква данас слави свога архипастира Платона, славног свештеномученика, и с њим мноштво дивних новомученика што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечног Бога и Спаса нашег.

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића, од оца Богдана, учитеља, и мајке Софије Добросављевић. Завршио је вишу пучку школу у Слуњу и Велику реалну гимназију у Раковцу код Карловца 1904. године. Исте године одлази у Сремске  Карловце где се уписао у прву генерацију Карловачке богословије, коју је подигао  Карловачки патријарх Георгије (Бранковић).

Заједно у разреду био је са Николом Алагићем из Мазина, потоњим главним секретаром Светог Архијерејског Синода; Светиславом Брдваревићем, потоњим Митрополитом будимским Арсенијем; и Светозаром Трлајићем из Мола, потоњим Епископом горњокарловачким Савом свештеномучеником. Богословију са испитом зрелости је завршио у јулу 1908. године. У брак са Даницом Стојановић из Оточца ступио је 29. фебруара 1909. године. У браку су добили децу: Мирјану, Небојшу и Георгину. Епископ горњокарловачки Михаило (Грујић) је рукоположио Бранка Добросављевића у Саборном храму у Плашком у чин ђакона 15/18. марта, а у чин презвитера 22. марта/4. априла 1909. године. Службовао је на парохијама у Бачуги и Радовици, а од 1910. године постављен је за пароха на Вељуну.

Као вељунски парох радио је на просвећивању, духовном и културном подизању села. Године 1935. изабран је за народног посланика у срезу Слуњском. Као посланик у Скупштини Краљевине Југославије 1937. године веома се жестоко супротставио ратификацији конкордата са Светом столицом и позвао посланике да гласају против. Краљ Александар I Карађорђевић га је одликовао орденом Светог Саве петог реда 1929. године. Следеће године, 15. децембра 1930. године, краљ Александар одликује га краљевским орденом Југословенске круне петог реда. Произведен је у чин протојереја са правом ношења надбедреника у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Гомирју 14/27. марта 1938. године од Митрополита загребачког Доситеја (Васића), тадашњег администратора Епархије горњокарловачке.

Након што је окупирана Краљевина Југославија и подељене на интересне зоне окупатора и њихових савезника, основана је и геноцидна творевина Независна Држава Хрватска са својом усташком војском. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године, на дан његове крсне славе, проту Бранка су ухапсиле усташе које је предводио бојник усташке војске Иван Шајфор, учитељ из Вељуна. Тога дана је ухапшено преко шест стотина Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић брда, и Небојша, студент медицине, син проте Бранка. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну где су свирепо мучени, а сутрадан 7. маја њих 520 је одведено и убијено код Хрватског Благаја у шуми званој Кестеновац. Преосталих 80 Срба на интервенцију италијанског пуковника Оскара Грита враћено је камионима у Слуњ и пуштено својим кућама.

Архијерејски намесник прота Исо Пејновић известио је марта 1942. године Свети Архијерејски Синод о страдању Срба на вељунској парохији: „У почетку маја 1941. убијен је и опљачкан неки млинар из Благаја, срез Слуњ, који је имао млин на реци Корани. Новине загребачке – нарочито „Хрватски народ“ донеле су опис тога догађаја, бацајући кривњу на Србе из горе поменутих места, да су они извршили наведени злочин над Хрватом млинаром. Усташе из Слуња похапсили су око 500 људи из Вељуна, Цвијановић брда и Полоја, а међу њима проту Бранка Добросављевића са Вељуна и свештеника Димитрија Скорупана из Цвијановић Брда. Сви су људи стрељани дана 6. маја 1941. године у хрватском селу Благају у срезу слуњском“.

Марија Шајфар Мимица је испричала др Ђури Затезалу у Копривници 10. маја 1963. године: „Мој муж (Иван Шајфер) је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Милића Гојсовића, Радоша Вујићића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Драгулића и друге...“ Душан Никшић из Доњег Полоја се сећа: „Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, председника општине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мукицу Вучковића“.

Из извештаја италијанских војних органа о злочинима над српским народом и црквеном јерархијом у Независној Држави Хрватској у времену од успостављања хрватске власти до 20. јула 1941. године наводи се: „Прота Бранко Добросављевић из Вељуна котар Слуњ. Усташе су му наредиле да ископа јаму за сина студента. Кад је завршио пред њега су довели сина и почели су га мучити тако страшно да је младић од тога умро. Онда су усташе наредили оцу да говори молитву за мртве. За време службе прота Бранко онесвестио се три пута, али су га они ударцима пушке присилили да заврши. И он је подлегао због њихове окрутности на истоме месту“. Мученичку смрт проте Бранка помиње и генерал Фуруја Монтичелије, командант пешадијске дивизије „Сасари“ у свом дневнику, који се данас чува у Државном архиву у Риму.

После завршетка рата, 1946. године, посмртни остаци проте Бранка Добросављевића, његовог сина Небојше, свештеника Димитрија Скорупана и осталих побијених Срба код Хрватског Благаја у шуми Кестеновац пренети су у заједничку гробницу на Вељуну, где и данас почивају.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој седници од 22. маја 1998. године, донео је одлуку да за свештеномученика Православне Цркве прогласи протојереј Бранко Добросављевић, парох вељунски. Молитвено се прославља 7. маја и 17. јула, по новом календару. 

Свети Василије Острошки је благодатни залог вере у Васкрсење из мртвих

Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј је служио 12. маја 2026. године, на празник Светог Василија Острошког, свету Литургију у храму Светог Василија Острошког у Касарским Ливадама, којом је овај храм обележио храмовну славу и 25 година од свог освећења.

„Молитве Светог Василија Острошког чине чудеса и његово молитвено ћутање и стајање пред Богом је ехо и одјек највеличанственијег ћутања које постоји у нашој Цркви, а то је тишина празног гроба Васкрслог Христа. Ћутање Светог Василија као молитвено стање пре Богом је био одјек те тишине. И није да је само његова молитва била одјек те тишине, него и на њему самом су се испуниле пророчке речи пророка Давида да светац твој неће видети труљења. Ове речи се првенствено односе на Васкрслог Господа, али и на сваког Његовог ученика и сведока Његовог Васкрсења из мртвих. Ове речи се односе и на све мученике и светитеље чије су свете мошти остале нама као залог вере у Васкрсење. Свети Василије својом молитвом и својим моштима сведочи велику тајну Христовог Васкрсења и довољно је да човек оде у Острошки манастир и да целива ове мошти, а ако је искрена и дубока његова вера и Божија воља, онда се дешавају чуда. Његово тело се није распало, као што се распадају тела нас обичних људи, него је он светитељ Божији у кога је ушла благодат Божија. Та благодат у његовој души и у његовом телу оставља тако јако сведочанство нама који немамо толико вере да наставимо на свом путу, да верујемо и да се молимо Богу да нам надомести наш недостатак вере“ – беседио је владика Јеротеј.

Након свете Литургије је уследио опход око храма и освећење принесених славских дарова, а данашње празнично сабрање је завршено културно-уметничким програмом и заједничком трпезом љубави за све присутне.

Света архијерејска Литургија у храму Светог Василија Острошког у Касарским Ливадама